Филм о светом ави Јустину Поповићу

Филм о једном савременом српском светитељу. Реч је о архимандриту Јустину Поповићу, једном од највећих свеправославних теолога и духовника у XX веку и, уз Владику Николаја Велимировића, најважнијој личности Српске Цркве у протеклом столећу.

Филм траје 120 минута, а сценарио и режија ђакон Ненад Илић који је, у сарадњи са истом екипом као из филма „Свети Николај Српски”, направио ово вредно дело. Филмски колаж о личности и светом примеру Јустина Ћелијског направљен је из низа сведочанстава људи који су га познавали, како из Србије тако и из иностранства, и бројне документарне грађе која је остала иза овог готово нашег савременика (упокојио се 1979. године).

Трагајући за детаљима у вези са овим филмом пронашли смо два лепа сведочанства у вези са нашим авом Јустином Ћелијским – једно је сведочанство оца Гаврила из манастира Лепавине, а друго у вези са доктором који је лечио аву Јустина пред сам крај његовог земног живота.

Архимандрит Гаврило о дану упокојења светог Јустина Ћелијског – како сам носио ковчег светог аве

Питање оцу Гаврилу:

Оче, сећам се да сте ми једном причали како сте дошли са Хиландара у Србију баш пред упокојење Аве Јустина Поповића, па сте ми том приликом рекли да сте помагали носити ковчег са светитељем у манастиру Ћелије. Верујем да сте ово Ви на видеу у 5:35 минути снимљени између два човека где помажете носити ковчег? (питање поставио Ненад Бадовинац)

о.Гаврило:

Да, усликан сам на тој фотографији, коју пре овог филма никад нисам видео.

Сећам се како сам се тог дана нашао у манастиру Ћелије. У то време сам као хиландарски монах боравио у Србији, био сам неколико дана гост код владике Саве шумадијског, управо пред празник Благовести. Говорило се да је ава Јустин болестан. На Благовести је блаженопочивши владика Сава служио у манастиру Дивостињи, саслуживао сам му као ђакон. После Свете литургије, током ручка, заједно са игуманијом Јефимијом из манастира Драче наишао је брат Вељко из Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, кога сам познавао јер је више пута долазио у манастир Хиландар. Они су ишли за Ћелије и на путу свратили у Дивостињу, па ме је брат Вељко позвао да и ја кренем са њима. Тражио сам благослов од владике Саве и добио га. Нас троје смо отишли за Ћелије.

Кад смо стигли и ушли у порту, никога нисмо видели. Владала је потпуна тишина, осетила се нека посебна атмосфера. Ушли смо у кухињу и затекли једну монахињу, саму. Кад смо јој казали да смо дошли да обиђемо оца Јустина, она нам је рекла: „Ава се упокојио пре сат времена. Сви су оци сада у његовој келији, спремају да га пренесу у цркву“.

Послужила нас је водом и слатком и како смо ми изашли, тако смо видели да износе ковчег. Били су ту владике Атанасије, Иринеј и Амфилохије, тада јеромонаси, на фотографији се не виде јер су они, како смо ми пришли, нама уступили место да бисмо смо и ми учествовали у ношењу Авиног тела. Од конака до цркве смо се још измењивали у ношењу ковчега.

Своје обретење у манастиру Ћелије на дан упокојења преп. Аве Јустина сматрам за велику милост Божју. Посета је била сасвим непланирана, а све се догодило неочекивано и брзо, у магновењу. Кад сам се појавио, у Ћелијама се пронела вест да је ту и јерођакон Гаврило из Хиландара. Игуманија и сестре су биле изненађене како то да је неко из Хиландара у том тренутку, непосредно после Авиног упокојења, већ присутан.
Пошто смо ковчег унели и ставили у цркву, стао сам поред њега. Имао сам велику жељу да стојим ту, поред тела нашег великог Аве. У то сам време, као монах живећи на Светој Гори, творио непрестану умну молитву и био у молитвеном стању. Тада сам у Ћелијама, при помисли да ме је Господ удостојио да будем код аве Јустина и опростим се од њега, имао велико молитвено умиљење. Држао сам своје бројанице, од 300 зрна, и творио молитву. Заборавио сам на умор и на време, стојећи поред ковчега великог Божјег угодника, чије је лице било светачко. Марамицу којом сам тада брисао молитвене сузе и данас чувам као благослов и сећање на великог Аву. Током поподнева и следећа два дана су долазили свештеници, монаси, верници да се поклоне Ави, а ја само хтео да будем у цркви уз ковчег, излазио сам само да бих се мало окрепио и онда се опет враћао. Тако је било два дана, до сахране аве Јустина, после које сам отишао из Ћелија. Невремена које се спомиње у филму се и ја сећам, а за громове, сад кад сам погледао филм, присећам се да се после причало.

Сведочанство о чудесном миомирису и исцељењу

Из књиге Житије и чуда Преподобног Јустина Новог Ћелијског (Манастир Ћелије 2007)

Доктор Хараламбос Статакис који је долазио и лечио Аву Јустина, прича овако: „Вату натопљену од крви са десне руке Оца Јустина однео сам својој кући и ставио у собу код икона. (Наиме , на Благовести 1979, пред Авину смрт, др.Хараламбос је инекцијом у Авиној десној руци потражио вену, ради убризгавања лека. Па како се већ вена губила, прснула је крв, коју је доктор ватом покупио и ставио у свој џеп).

Једног јутра устајући осетим необичан мирис у соби и позовем жену да дође и, не говорећи јој ништа о мирису, сачекам да она сама примети. Она осети мирис и пита ме: Какав је то мирис?

Тек онда се и сам уверим да мирис долази од вате.

Део те вате сам дао пријатељу за болесно дете, које је оздравило.“- Велико чудо новог Свеца.

Овај текст је сачинила редакција сајта „Христијанче.орг“ на основу следећих извора: манастир Лепавина, Инфо служба СОЗ-а Епархије зворничко-тузланске, новинар.де